Аријана Харвикс
Аријана Харвикс (Буенос Ајрес, 1977) аргентинска је књижевница, сценариста, драматург и документарист.
Цитати
[уреди]- „Размишљам о тој монструозној животињи, о том паразиту који је син, о томе да заувек носиш своје срце са другим”.[1]
- „И тек када сам са тобом разговарала на француском, рекао си ми да имам другачији глас, да је изгледало несигурније, и претпостављам да се то све мења, јер када говориш гласније бираш друге речи, друге фразе, Ви размишљате другачије, природно другачије, бирате друге аргументе, друге коње за крсташки рат, друга стратегија је састављена за мисију и она се убија на други начин. Забити нож није исто што и пуцати некоме у очи, или га бацити у реку, то је исто и са језицима. Увек ми је причање деловало као војни шатор и неколико људи са мапом испред себе”.[1]
- „Други комшија је мучио свог најстаријег коња тако што га је привезао за точак, док му се нису сломиле ноге, знам, оно што говорим је да многи проналазе добро, искупљење након што су починили свиреп чин”.[1]
- „Универзална је истина да у ово доба дана, када се светлост промени и ствари почну да опадају, предмети се или уклањају или се ломе”.[1]
- „Али то уопште није оно на шта мислим, извините, говор је ствар строгости, морате да потиснете, морате да се чувате, морате да прилагодите свој појас речи, да управљате кормилом, бирате шта мислите и имате храбрости да одбаците сваку реч која није праведна”.[1]
- „Мора да изгледа ентузијастично да покажемо другима да уживамо у животу. Морате водити дете овде, тамо и свуда, купити му балоне, пустити га да се вози на рингишпилу, сликати га, јер тако свом детету дајете детињство”.[1]
- „За сада сам сигурна у својој кабини, нема срећне музике као што нема срећног живота”.[1]
- „Када родитељи пате, они су деца”.[1]
- „Севернокорејци који успеју да побегну од пуцњаве коначно стижу на југ, луди су јер могу слободно да ходају, не знају шта је то, шта има везе, али замишљају да мора да је нешто фантастично, па први пут уђу у тржни центар, ошамућени, ходају гледајући у витраже док се не виде у одразу једног и скачу са последњег спрата на покретне степенице”.[1]
- „Не сумњам да сам донела погрешну одлуку”.[1]
- „Писати за мене је увек нешто закопати, туговати, рећи збогом. Живот тече ка писању, писање бежи од живота”.[1]
